Gunđam po kućama!

Gunđam po kućama!

Paket

"Marija, ne bih ništa da naslućujem, ali...kada ti je stigao onaj paket?"

"Drugog. Pre mesec dana. A zašto?" odsutno je odgovorila. Mnogo joj se spavalo, zbog čega je Tanja sad gnjavi?

"A koliko dugo se osećaš loše?"

"Pa, negde od četvrtog-petog, tad me je iznervirao Aca...mislim, zbog čega me ovo pitaš, kad znaš odgovor? Poslao mi je poruku iz Helsinkija, rekao da živi privremeno kod te...kako ono beše...i meni je sve i svašta prošlo kroz glavu!"

Tanja je znala ime "kako ono beše". Suvi. I sećala se koliko je Marija tog dana povraćala, zvali su i hitnu, ali ovi su ih samo zamolili da oslobode liniju i pozovu savetovalište. Po običaju, ovi su joj samo rekli da jede supicu iz kese, uzima neki probiotik, miruje i pazi da ne dehidrira. Od tad, sve je bilo gore. Bronhitis sa visokom temperaturom, stomak koji više ništa nije mogao da svari i uz sve to, životni ritam koji bi više odgovarao mački nego čoveku: Marija je bila budna po tri sata noću i tri sata tokom ranog popodneva.

"Znaš, mislim da je slučajno to što sam počela da se osećam čudno kad mi je to napisao..."

"I ja, zn..."

"Istovremeno, ne verujem da bih se zbog toga što je on pronašao drugu devojku mogla razboleti, nisam ja ona lisica iz dečije pesmice."

Tanja je klimnula glavom i drugi put pokušala nešto da kaže, no Marija je i dalje mrmljala.

"Postoje danas raznorazni virusi koji se mogu zaraditi, a da ne znaš ni kako si ih zaradio. Onaj koksaki, recimo. Onda, tu su i autoimune bolesti, nigde ne piše da ne možeš da ih dobiješ kasnije, znamo onu gospođu kojoj su sa šezdeset postavili dijagnozu, ima lupus. Što me tako gledaš?"

Tanja je uzdahnula, kao da nije mogla da diše dok je njena bolesna cimerka izlagala svoju teoriju koja, istini za volju, nije vodila nikud.

"Ne mislim ni na šta od toga. Lepo sam ti spomenula paket. Šta je bilo u njemu? Samo ona knjiga, zar ne?"

Marija se uspravila u krevetu. Jeste, naručila je knjigu, kakve to ima veze sa njenim stanjem? Stigla je lepo upakovana u celofan, jer je uz nju išao i CD, a sve to je bilo upakovano u puckavi najlon, pa u kartonsku kutiju na kojoj je pisalo da je lomljivo i da je osetljivo na visoke temperature. Knjigu je otpakovala, ali još nije imala prilike da je čita, jer je teško sedela uspravno, a u ležećem položaju bi joj se veoma brzo prispavalo.

"Da, samo ta knjiga. A što?"

"Sigurna si da nisi alergična na nešto?"

Preispitivala se. Ako je bilo mačaka, ptica tamo gde je paket proveravan, ili tamo gde je pakovan, ne bi joj bilo ništa. Nije imala ni alergiju na polen, upravo je Tanja bila ta koja je krajem leta muke mučila s ambrozijom. Prašina joj takođe nije smetala, kao ni većina insekata. Pa odrasla je u veoma malom mestu, kako bi mogla da ima slab imunitet?

"Nisam. A nisam ni hipohondar..."

"Znam, to je svojstveno meni i Vladi. Ako isključimo alergiju kao mogućnost, paket i dalje ostaje. Od kako si ga otvorila, nije ti dobro. Knjiga nije mogla da te uznemiri, nisi ni stigla da je čitaš. Međutim, ja sam otkrila nešto."

Marija je posmatrala Tanju kako prebira po diskovima i knjigama na policama u njihovoj sobi. Malo je nedostajalo da joj knjige sa ivice donje police padnu na glavu, jer je Tanja bila nespretna i pomalo haotična. Minut kasnije, oborila je gipsanu figuricu mačke u džaku, koja je - srećom - pala na jorgan. Najzad, posle muvanja tamo-amo od kog se Mariji umalo nije zavrtelo u glavi, pronašla je nešto i podigla ga, kao pehar na takmičenju. Mariji to često nije bilo jasno, zbog čega se njena najbolja prijateljica ponašala kao lik iz jeftinog filma, ili kao nekakva karikatura. Kao da...kao da je oponašala ono što drugi ljudi rade.

"NAŠLA SAM!"

"Vidim, kao da si ubola premiju. A šta je to?"

Tanja baci predmet na krevet.

"Hmmm, ovo je knjiga Denijel Merlou od pre četiri godine, ona koju smo uzele samo zbog...i da, korice je ilustrovala lzould Doson, koja je izdala knjigu koja mi je stigla pre mesec dana. Pa šta? Alergija na kaligrafiju ne postoji. Ako je ovo još jedna od tvojih suludih ideja, bolje da je na vreme odbaciš."

Tanja je odmahnula glavom i iza svog kreveta izvukla tanku, zatvorenu kutiju koju su sačuvale kako ne bi plaćale dodatnu poštarinu.

"Pogledaj. Isti rukopis kao na koricama obeju knjiga."

Marija zevnu i uze kutiju u ruke. Isto slovo S sa kukicom, D sa kovrdžom na početku, A i E iz jednog poteza.

"Šta pokušavaš da mi kažeš?"

"Izgleda da ova tvoja influenca napada i sivu masu. Hajde ovako: Denijel Merlou i Izould Doson su prijateljice i često sarađuju, je l' tako? Onda, Isould od pre par godina ima svoju malu izdavačku kuću, nešto kao samizdat. Sa tako malom izdavačkom kućom, ona ne koristi usluge velikih štamparija, kao ni špeditera. Knjige se štampaju u malim tiražima, možda čak i po zahtevu. A ko ih šalje? Sama Isould, to je njen rukopis. Ona je ilustrovala korice, ali ona je i napisala tvoje ime i adresu na kutiji, crnim markerom."

"I, šta onda?"

"Kako šta? Isould je tebe OTROVALA!"

Marija je bila spremna da odmahne rukom. Kakve li su to samo bile gluposti? Šta je moglo da se sakrije u kutiju za prekookeansku poštu, radioaktivni polonijum, možda? Bakterije mesožderke? Olovo? Živa? I odakle Izould nešto takvo, te zašto bi išla toliko daleko da je otruje?

"Tanja, da li si svesna da opet ne razmišljaš kao normalno ljudsko biće, već opet odlaziš u neku tamo svoju fantaziju? Izould verovatno nema pojma da sam ja pisala onaj članak od pre par meseci, gde sam joj preporučila da više ne piše. Pre svega, pisan je pod pseudonimom..."

"...jeste, ali svi znamo da si ti registrovala domen na kome je naš časopis. I tvoja ideja je bila da ga pišemo na engleskom, kako bi ga ceo svet razumeo."

Tišina. Samo su zurile jedna u drugu. Mariji je ponovo bilo muka. Tanja je donela lavor i uhvatila je za glavu. Jedino što je uspela bilo je da je tako jako povuče da su se obe stuštile na zemlju. Čuvši buku, iz svoje sobe dojurio je Vladimir. U poslednjem trenutku, uspeo je da podmetne Mariji lavor.

"Stradao bi tepih, Tanja...moraš da nekako, ne znam...povežeš svoje pokrete i svoje misli, nisu usaglašeni."

"Pusti sad to. Marija je OTROVANA."

Vladimir nije davao ni pet para na Tanjinu fikciju, ovo bi bila sedma-osma priča koja je postojala samo u njenom svetu od kako su njih troje iznajmili stan.

"Mmmda, a ko ju je otrovao? Ja?"

"Ma ne, Izould Doson. Ona renesansna žena što živi u Parizu, a inače je Amerikanka. U onoj kutiji je nešto, treba da dekontaminiramo celu sobu!"

"Istina je..." progovori Marija koja je ponovo došla do daha, "Od kako mi je stigao taj paket, nije mi dobro. Nije do knjige, i vas dvoje ste je listali. Dakle, mora da bude nešto u kutiji! Izould zna da sam pisala negativno o njoj, i sad kad sam naručila nešto iz njene izdavačke kuće, i sa ilustracijom koju je ona radila na koricama, rešila je da mi se osveti. I naravno, naravno, ako me to ubije ili od toga dobijem rak ili oslepim, niko mi neće verovati da je ona imala veze s tim. Mislim, nisam ja sad neki tamo špijun, vladar..."

Vladimir je sumnjičavo okretao kartonsku kutiju u rukama. Sam rukopis mu je bio interesantan. Nije znao šta bi neki grafolog rekao o toj Izould, ali ta slova su nekako bila...seksi. A i ta ženska je bila seksi, đavo da ga nosi. Malo punija i vatrena, mora da je đavo kad se baci s nekim pod ćebe.

Napisano u decembru 2013, neobjavljeno.


This story is also available in English, on my other blog.

1 komentar na Paket

  1. Alex kaže

    Fantastično! Ja sam oduševljen. Imate u meni novog fana iz Kragujevca!

     

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Reklamiranje putem komentara, napadi na žene, društvene, seksualne i rodne manjine, kao i bezglavo pljuvanje biće obrisani bez objašnjenja.