Gunđam po kućama!

Gunđam po kućama!

Izbegla sam seksualno zlostavljanje – emocionalne posledice nisam.

Vreme je da priznam nešto, kako bih mogla da se maknem sa mrtve tačke i vratim se produktivnom životu. Moram - nedostaju mi mnogi ljudi, nedostaju mi moji projekti, te dugujemo tri računa za Infostan.

Izabrala sam 13. februar da podelim ovo iskustvo. U mom headcanonu, to je dan kad možete hrabro da podelite svoje demone sa svetom, dan kad treba - bez straha - da se zavijori i vaša zastava, kakva god ona bila. Rekla sam sebi da ću se vratiti u "normalu" 13. februara, iz poštovanja prema jednoj određenoj osobi, ali i mnogima drugima, jer - na neki način - ta osoba me je dovela do svakoga ko je uticao na moj životni put i karijeru. Nema smisla? Za mene ima.

Ergo, u junu 2016. desilo mi se nešto grozno. I trebalo mi je mnogo vremena da sklopim slagalicu do kraja, a u međuvremenu sam krenula nizbrdo. Malo po malo sam postajala sve nedruštvenija, stres je bio sve gori i došla sam do tačke gde čak ni moj hiper-fokus nije mogao da mi pomogne da ispunjavam svoje obaveze i družim se sa drugima koliko treba. Polovinom decembra sam čak pomislila da je drugarica toliko ljuta na mene da mi nikad neće oprostiti, jer sam joj poslala video-čestitku. Onda sam shvatila da niti mogu bilo šta da započnem, niti da ga privedem kraju, jer sam se osećala kao da sam sama protiv svih. Otišla sam u ilegalu, provela skoro dva meseca posećujući samo jedno mesto na internetu, govoreći sa samo dvema osobama i ignorišući sve drugo, jer sam se toliko plašila da sam mislila da ću se srušiti i crknuti ako neko kaže čak i "zdravo".

U nekom trenutku, tokom ove pauze, sajt kome sam posvetila mnogo truda i ljubavi je pao. Skripta je prestala da radi i nije više mogla da se popravi. Ovo me je nateralo da par dana budem "normalna" i skoro pa da sam popravila sve. Čak sam se i ulogovala na Facebook i napisala status, te ostala tamo čitavih dvanaest sati - što nije bilo dovoljno da skupim hrabrost i objasnim sve pomenutoj drugarici, te da se javim klijentima. I onda sam opet pobegla.

Sve ovo vreme, nisam znala ZAŠTO. Znala sam ŠTA - bila sam super-anskiozna i nije bilo velikog pomaka nabolje, ali...ZAŠTO?

Tek u prvim danima 2017. shvatila sam šta se dogodilo.

Ovo je priča o tome kako sam imala ludu sreću, a istovremeno i ludu nesreću.

Ja, meta? Ma, da!

Izgledam prosečno. 164 cm, razroka, hiperaktivna (gotovo sigurno ADHD), loša kosa. Imala sam veliki, izbačeni stomak čak i kad sam imala ozbiljan manjak kilograma, a do skoro sam bila zaista gojazna. Danas imam figuru "peščani sat", ali nikad nisam sebe smatrala atraktivnom, čak ni kad mi je mama rekla da su me u Institutu za majku i dete davnog marta '83 zvali "pin-ap gerla". Nikad se nisam drogirala, alergična sam na maltozu i zbog toga ne pijem alkohol. Negde sam na spektrumu aseksualnosti i radije bih pisala, dizajnirala ili kodirala nešto, nego gubila vreme u kafuću, u oblaku dima, ili otišla na ludu žurku. Vožnja na zarđaloim biciklu lakat-krivinama iznad provalije i plićaka me više uzbuđuje nego da, otkud znam, čitam Cosmo i "zaljubim se" po kriterijumu "on je muško i nasmešio mi se". To je moj spid.

Uzevši u obzir sve ovo, sa navršene 33 godine imala sam nešto pozitivnija ili - da se bolje izrazim - manje traumarizijuća iskustva sa seksualnim uznemiravanjem, nego većina žena. Dečaci su me ubedili da nisam materijal ni za devojku, ni za kres-šemu toliko rano da je to bilo gotovo neverovatno - dokaz duboko-ukorenjene mizoginije u bivšejugoslovenskom društvom. Jesu me pipali u osnovnoj školi, jer sam već sa 12 godina imala formirane grudi, i ceo razred me je osudio kad sam prijavila napasnika. On se, kao, zezao. Neko drugi me je gurnuo na zemlju i simulirao seks pred gomilom drugih, bez ikakvog povoda. A tu beše i onaj dečak, danas advokat, koji bi ponosno rekao da on i njegov drugar mrze devojčice, a naša učiteljica, žena koja je imala godina kao ja sad, bi se iscerila. On me je pratio i vikao: "Ivo, Ivo, dupe ti je krivo!" Okej, hormoni. Okej, dečaci su nestašni. Okej, roze i plavo. Okej, žene su sa Venere, a muškarci su sa Marsa. Okej, ja sam luda i preosetljiva. Okej, okej, okej.

Kad je internet postao svakodnevna pojava, bila sam poprilično zbunjena kad sam shvatila da su momci iz inostranstva daleko finiji, da mi ne govore da sam ružna bez ikakvog povoda i provokacije, te da možemo da budemo prijatelji bez flertovanja, te da za njih ne znači ne. Ovde je to, kao što znamo, retko. Kad odbiješ nekoga, ti si "frigidna", "glupa kurva" ili oba. Naravno, i stranci su me vređali, pogotovo na sajtu gde je prosečan korisnik tinejdžer ili mladi odrasli muškarac. Naravno, kao vlasnika sajta, tretirali su me drugačije nego što bi tretirali muškarca u istoj poziciji. Da sam "on", napravili bi mi oltar i mislili da je moja ekcentričnost impresivna - ne bi me poredili sa Hitlerom, Gebelsom, Golumom i Harli Kvin. Mislili bi da sam posvećena, a ne opsednuta. Dvojica su probala da mi se približe kao takozvani instruktori zavođenja - jedan je hteo da dođe u Srbiju i dobije malo u zamenu za gledanje retke video kasete (!!!), drugi je hteo fotke - zna se i kakve - i onda me je proganjao četiri godine, jer iste nije dobio.

I pored toga, sa strancima sam mogla.

Duboko ukorenjena mizoginija i plinska svetlost

Sa našima nisam. No, rešila sam da im pružim šansu, posle deset godina izbegavanja domaćeg interneta.

Oni - i muškarci i žene - su probali da me isprave, preprave, učine društveno prihvatljivom, nađu mi dečka i ubede me da sam bez toga maltene hendikepirana, probali su da me nagovore da nosim nešto "što može da uzbudi čula", fantazirali su da mi rade makeover i preporučivali mi mezoterapiju zbog mojih "groznih" podočnjaka. Ponekad bi probali da me nagovore da im napravim logo ili sajt za dž, obećavajući mi kule i gradove ako njihov tobožnji projekat ikad uspe. U retkim slučajevima kad bih radila sa njima, za novac, klijent bi me npr. pozvao u sedam. Rekla bih mu da doručkujem, on bi u sedam i dvadeset poslao poruku da mi kaže kako nešto mnogo dugo doručkujem. To je samo jedan primer. Pružali bi mi neželjene savete, čak i likovima u mojim pričama za koje su mislili da sam ja, pokušavali da me ubede da mi HTML ne valja i da se to "sad radi drugačije, te da pišem nerealno, jer "normalni ljudi tako ne govore".

Beše tu jedan koji je posle nekakvog tromesečnog kursa pobesneo kad sam mu rekla da njegova brljotina ne može da pobedi na konkursu, taj mi je i govorio kako da pričam sa kim, te sa kim da ne pričam. Beše tu jedan koji bi se napio i onda me celu noć gnjavio pričama o tome kako bi njegova devojka, "prosečnog izgeda", trebalo da bude srećna, što ima takvog lepog, pametnog, talentovanog i savršenog momka poput njega. Naravno, tu su bili i oni kojih nisam mogla da se otarasim, oni koji su mislili da ću im uskočiti u krevet, jer sam valjda matora, ružna i otkucava mi biološki sat, štaveć. Beše tu jedan sredovečan gospodin koji me je iz čista mira pozvao "na piće". Mo'š misliti, bližila sam se tridesetoj i bilo je vreme da NEKO POLOŽI PRAVA NA MENE, inače ne bih imala nikakvu vrednost kao žena. A sve te žene koje su, i još uvek tvrde da je majčinstvo najveći cilj za svako biće rođeno sa prorezom između nogu i dugmencetom koje tom prorezu predstavlja dugme za Sezame-otvori-se, nisu nimalo doprinosile poboljšanju takve situacije.

Jednog dana mi se smučilo - čitala sam diskusiju gde su silni branili onu "Politikinu" seriju članaka gde je novinarka optuživala slobodne žene preko trideset za negativni prirodni priraštaj. Jedan komentar je prepunio čašu. Muškarac je rekao da nema izgovora, da je dovoljno zaraditi samo 200€ više, naći muškarca koji hoće da se skrasi i udati se. Ma nemoj? Ko si ti da mi zapečatiš sudbinu sa nekim tamo i kažeš mi koja je svrha moje materice? Ta kap je prepunila čašu i počela sam da, svesno ili nesvesno, ignorišem domaći internet.

Osamila sam se i počela da gledam svoja posla. Zbog svoje sklonosti ka anksioznošću, par puta sam pogrešila, donela nekoliko pogrešnih odluka, srušila par mostova koje nije trebalo, ali bila sam produktivna. Štaviše, u jednom kratkom periodu zarađivala sam toliko da me ljudi i dan danas pitaju kako da budu uspešni slobodni strelci. No, onda sam se razbolela, počela da jedem više nego što je to bilo moguće, spavam i do 16 sati dnevno i nisam mogla ništa. Posle nekoliko rpegleda i testova, ispostavilo se da imam PCOS i metabolički sindrom. Dobila sam terapiju za to. Kad sam počela da gubim kilograme brzinom svetlosti - a do sad ih je otišlo 28 - bila sam energičnija nego ikad, ali moj stres je bio tempirana bomba, i bila sam sve uplašenija i uplašenija. U februaru 2015. sam napustila posao na kome sam imala skandinavsku platu, a da ni do dan danas ne znam zašto. Uštedela sam dovoljno da se cele godine krijem, budem inkognito, a kad je taj novac nestao, stigle su mi tantjeme za video snimke koji su se našli u filmu Amy, za koji je Asif Kapadia dobio Oskara. Vau, moji snimci i Oskar. Čoveče!

Možda oni nisu baš tako loši?

Naravno, slamarica je morala da presuši i došao je trenutak kad sam MORALA da počnem da radim, bez obzira na sve. Javila sam se klijentu sa kojim sam u prošlosti imala bezveze iskustvo jer je mnogo tvrdoglav, nema ideje i ne ume da objasni šta hoće, ali - hej - i to je bilo nešto. Ni ovog puta nije imao viziju, pa smo od početka kasnili. I kasnili. I kasnili.

Par sedmica kasnije, javio mi se čovek zahvaljujući kome sam prvi put potražila pomoć zbog anksioznosti i otišla na gorepomenuti koncert. Ni od kud. Pitao me je da li sam slobodna da radim, rekla sam da. Zovimo ga Jar Jar. Znala sam da je pomalo haotičan, da je sklon emocionalnim ucenama, i sam hiperaktivan, ali sam se osećala kao da se razumemo, zbog nekih zajedničkih osobina. I mislila sam da mu dugujem nešto. Takođe je rekao da može da mi nabaci koju tezgu, i povezao me je sa Kancelarom Valorumom, uspešnim čovekom sa fantastičnom radnom etikom i ozbiljnom firmom. Valorum nije bio haotičan kao Jar-Jar, nije mi trebalo mnogo vremena da se uklopim i odlično sam se razumela sa jednom ženom u njegovom timu. Mislila sam kako bih volela da radim za tu firmu, jednog dana.

Za razliku od njega, kad god bi Jar Jar progovorio, proradio bi mi interni alarm - znao je da sam uvek bila zakleti borac za prava žena i nikad nije bio mizogin, niti se seksistički ponašao u mom prisustvu, ali događaj za koji sam bila angažovana, REPUBLIČKI SENAT, bio je seksizam u svakom pogledu - od boja i korporativnog identiteta, te do nekih zaposlenih i učesnika. Žene su bile u fazonu "evo još jedne slike mog dekoltea", a među muškarcima najgori je bio Thrawn - neprivlačni mršavac sa manje-više uspešnim poslom, oko koga su se okupljale lepe devojke. On je svugde i uvek bio izrazito pasivno-agresivan, tip koji bi na dugu poruku odgovorio sa "OK", a jednom me je dotakao bez moje dozvole. Ej, bre, ko ti je rekao da možeš da staviš svoje dlanove na moje šake tokom poslovnog razgovora? S kojim pravom? Drugarica ga je prozvala "Pobesnela beba", a ja sam se tešila time da će njegovo ponašanje, neobavezni seksizam, kao i Jar-Jarove epizode gde bi bio besan na sve, ovde biti najveći problem.

Požalila sam se JarJaru i na Jabbu the Hutta, gojaznog čoveka koji bi video grudi i u šarama na starom tepihu, i flertovao je sa svim ženama. Jar-Jar mi je rekao da paranoišem, da Jabba ne mrzi žene, a ja sam se setila situacije iz 2011. gde je isti lupio svojom zadnjicom o moju, pred jednim ministrom u tadašnjoj vladi, vičući "Š'a se guraš, mala?" Mora da su razgovarali, jer ovaj nije meni rekao ništa, no nastavio je da balansira na granici neukusa sa svim drugim ženama.

Posle skoro četiri meseca prekomernog rada, bez znaka da će biti nekog novca, zabrinula sam se da sam gubila vreme i rešila da makar odem u REPUBLIČKI SENAT, da imam makar jedno lepo iskustvo, za slučaj da isplata potraje godinama, što mi je neko nagovestio da je moguće...

Sve je ovo normalno, ti si jedno histerično masno ćebe!

...i to je bila velika greška!

Imali smo prevoz do REPUBLIČKOG SENATA. Autobus je bio popunjen do posednjeg mesta, no i pored toga, jedine osobe koje su bile simpatične bile su dve žene iz Valorumove kompanije, te par modnih stilista, sa kojima sam se čaj jednom zagrlila. Njih dvoje rekoše da nešto ovakvo nikad nisu doživeli. Ostatak ekipe bila je konstantna kakofonija ljudi od 16 do 50 godina koji su se ponašali kao budale, konstantno pričali, ustajali sa svojih mesta. Neki su se vrlo brzo napili - a pritom nisu bili klinci na školskoj ekskurziji.

Dvanaest sati kasnije smo stigli na Lokaciju. Neki su dobili sobe, neki apartmane, cimerka me je ispalila, jer sam valjda bila nezanimljiva. Žena koja mi se svojevremeno podsmevala zbog gojaznosti i čiji blog se može opisati rečima "sram te bilo, ti si debela jer si žena, a moramo da mršavimo da bismo bile lepe" me je ignorisala, dok sam ja pritom konstatovala da sam zgodnija od nje, iako ne praktikujem njen režim ishrane, niti sarađujem sa poznatim homofobom, transfobom i mizoginim stručnjakom koji bi se super uklopio u KKK. To je bila moja mala pobeda.

Otišli smo da večeramo u boljem od dva hotela. Švedski sto, naravno. Bila sam gladna i proždrala sam mnogo inače bljutave hrane i otišla u svoj apartman. Čula sam da se neko muva okolo, ali ključ je bio u bravi i jedini put kad sam otvorila vrata, učinila sam to da primim svoje nove cimere - majku sa razmaženim sinom koji nije umeo ni da se predstavi. Malo kasnije, ona je njemu davala uputstvo kako da se umuva u SALU SENATA i spava kod nekog tamo glavnog baje i njegove bulumente.

Ova fotografija je mogla da me košta poslednje trunčice zdravlja.

Bila sam neuobičajeno, neuobičajeno umorna, pogotovo za nekoga ko je spavao tokom gotovo celog putovanja. Htela sam da izvadim laptop i pišem priče i pesme, te da četujem sa mamom, ali nisam imala snage, toliko mi se spavalo.

Probudila sam se usred noći, jer me je hvatala jeza i odgegala se do ormara da uzmem ćebe. Ušuškala sam se. Par sekundi kasnije, roj sitnih crnih buba izašao je iz šarene vunene tkanine i pošao ka belom plafonu. Prvo su formirali savršen krug, a onda se transformisali u strelicu koja je pokazivala nadole. Pomislila sam kako je hotel prljav (?) i zatvorila oči.

Kad sam se probudila, uveliko je bio dan i nigde nije bilo ni traga od buba. Pomirisala sam ćebe, bilo je savršeno čisto. Pretpostavila sam da sam sanjala. Ona žena je pila kafu u dnevnom boravku i nonšalantno mi je rekla da sam propustila doručak. Kao insulinski rezistentnoj osobi, nije mi bilo pravo. Ona je već planirala kako da dođe do SALE SENATA, živahno pričala o pijanci u lobiju prethodne večeri i bilo mi je jasno da nema nameru da mi ponudi prevoz. U nekom trenutku me je pitala ko sam i šta tu tražim. Kad sam joj rekla da pravim sajtove, pogledala me je više nego podsmešljivo. Mislim da nije mogla da shvati da, da, nemam ušteđevinu i hoću da se ogrebem za prevoz, i da se sve to dešava zbog baš ovog posla

Proverila sam FB. Ni traga, ni glasa od bilo ni reči od Jar-Jarove "desne ruke" - devojke za koju sam mislila da je ipak dobra osoba. Mislila sam da joj se dopadam.

Nadajući se nekoj mogućnosti prevoza do SALE SENATA, spustila sam se do recepcije. Hvala bogu, nije bilo ćelavog recepcionara od sinoć koji je odbio da mi ponese kofer na treći sprat, iako sam mu rekla da imam takve bolove u leđima da ne smem ni da kinem. Tu je bio neki drugi čovek i delio je vaučere za spa-centar u SALI SENATA. Upravo je dao jedan veoma krupnom čoveku u crvenoj majici. Ja sam ovde već bila vam svake kontrole i logoroično sam krenula da pričam kako su svi koji se bave marketingom i odnosima sa javnošću prevaranti, kako bi samo da se grebu, kako zarađuju previše i dobijaju previše poklona. Naravno da to nije bilo ništa drugo nego stres.

Krupni čovek se okrenuo prema meni, pokazao mi srednji prst, iskolačio oči i zaurlao. "Puši k***c, kurvo!"

"Izvinite, šta ste rekli?"

"Rekao sam 'puši k***c, prokleta kurvo, puši k***c!" Sad je pokazivao srednji prst obema rukama.

U naletu besa, probala sam da ga gurnem. Niko me nikad nije nazvao kurvom licem u lice, a da je pritom ozbiljno mislio - gluposti na netu preko svog sajta ne računam.

Zavrnuo mi je ruku, ponovo sam ga gurnula i stisnuo mi je podlakticu. Recepcionar je samo gledao, ćutke. Jasno je - ja sam bila luda, histerična žena, šta god. Nema veze što sam posle imala modricu i bolove u leđima.

Plus sam i kurva.

Prijatelj se u nevolji poznaje - kao i onaj ko to nije

Ne znajući šta da radim, spakovala sam se, sve vreme plačući i tresući se i otišla sam u hotel gde smo jeli. Recepcionarka je bila mlada žena sa kovrdžavom, plavom kosom. I dan danas je obožavam i želim da joj odnesem ili pošaljem neki poklon. Pitala me je šta se dogodilo, ispričala sam joj.

Žene iz naše grupe su sedele u lobiju. Povremeno bi me pogledale ispod oka, ali nijedna mi nije prišla, jer bi to - valjda - bilo neprofesionalno. Recepcionarka je primetila da me njihovo prisustvo još više uznemirava i odvela me je u praznu salu za sastanke i pokazala mi gde da sednem da bih imala najbolji mogući wi-fi. Pozvala sam mamu, dve bliske prijateljice iz inostranstva i jedinu drugaricu odavde koja je bila aktivna na FB.

Posle nekog vremena, došla je da vidi kako sam.

"Treba li da zovemo policiju?"

Uspaničila sam se. "Ne, molim vas, nemojte. Svi ovde znaju nekoga ko zna nekoga, pritom smo stranci i tako to...plus, ovo nije bilo seksualno nasilje."

Insistirala je, ali ja sam ponovila da ne želim nevolje. Rekla sam joj da hoću kući, nazad u Srbiju, i ponudila mi je transport hotelskim dostavnim vozilom do najbližeg grada, kad krenu u nabavku.

Srećom, ovo nije bio bilo koji grad, već onaj gde žive naši višegodišnji prijatelji, velika porodica gde je tata bio kum jednom paru. To je grad koji dobro poznajem i za koji su me do tad vezivale samo lepe uspomene.

Ubedivši recepcionarku da mi je bolje, nastavila sam da pričam s mamom i onda sam primetila da je žena mog kumčeta na vezi. Poslala sam joj poruku i rekla sam joj šta se desilo. Plašila sam se da mi neće verovati, ali odmah mi je poverovala. Pozvala je kumčeta i rekla da će doći po mene za oko pola sata.

Kad je on stigao, one profesionalke više nisu bile tu. Odveo me je svoj kući, pa otrčao na posao, ostavivši me sa ženom i petipogodišnjim blizancima. Naravno, brinula sam se da će imati problema sa šefom, no uverio me je da neće. Njegova žena, koju sam sticajem okolnosti videla prvi put, bila je lutka, a dečaci su bili zlatni. Naručili smo picu, igrali se LEGO kockama, onda sam prespavala celo popodne, jer sam i dalje bila mrtva umorna. Posle večere mi se javila drugarica koja već godinama vodi bitku sa kliničkom depresijom i javlja mi se jednom u godinu i po, da vidi kako sam. Mama je stalno proveravala kako sam, kao i one dve strankinje.

No, reakcija dveju drugarica me je iznenadila - jedna za koju sam mislila da me "ne voli" i da me je napustila je bila brižnija nego iko, a druga koja me je koliko par sedmica pre toga nazivala svojom najboljom drugaricom je nazvala sve u SENATU "ludacima" i nije bila bap zabrinuta.

Kumče i supruga su insistirali da spavam u njihovom krevetu, ali nisam mogla da se smirim. Misli su mi letele kroz glavu brzinom svetlosti, satima sam čitala tvitove i gledala Instagram aforizme nekoga ko sebe zove "The Captain", a onda sam satima slušala Meghan Trainor, za koju me je dotad bilo baš briga.

Tokom ovog fiksa popularnom kulturom, Jar-Jarova desna ruka mi se konačno javila preko FB.

"Nisam te danas videla u SALI SENATA! Bila sam mnogo zabrinuta zbog tebe!" rekla je.

"Jedan od vaših učesnika mi je ostavio modrice, psovao me je, a bio je dovoljno krupan da je mogao da me prebije, da je samo hteo. Odjavila sam se i sad sam kod kumova, ne želim da se vratim."

"Preteruješ! U svakom slučaju, imaš slobodno mesto u autobusu u nedelju."

U stanju u kome sam bila, ovo je bilo dovoljno. Odbacila je moje tvrdnje kao neosnovane, ja sam blokirala sve koji su imali bilo kakve veze sa ovim događajem i napisala status gde sam objasnila šta se desilo, bez spominjanja imena. Bila sam prilično razočarana u mnoge koji su mi se javili - jedna strankinja me je blokirala, jer sam napisala da je moj sopstveni narod grozan, a par lokalnih preduzetnika je pokušavalo da sazna ko je bio umešan u ovo, ali su istovremeno bili vrlo neutralni po pitanju bilo kakve osude - znam, morali su da zadrže svoje mesto u lancu ishrane i da im sva vrata budu otvorena.

Na kraju sam nekako zaspala. Probudila sam se u vreme ručka i provela divno popodne sam kumčetom i njegovima. Imala sam sreće da vidim i dvoje najdivnijih i najbrižnijih ljudi ikad - kumove, koji su se upravo vratili sa kratkog putovanja. Odvezli su me do autobuske stanice, nakupovali mi hrane za put i dali jednu kovertu, "jer sam ćerka pokojnog Saša". Naleteli smo na njihovog prijatelja koji je takođe putovao u Beograd, i zamolili su ga da povremeno proverava kako sam. On je te noći bio moj anđeo čuvar.

Ujutru sam sedela u dnevnoj sobi, mama me je grlila, na krilu sam držala kucu, a iz druge sobe, papagaj je vikao: "Dođi, dođi!" Bila sam neizmerno zahvalna kumovima, celoj porodici i već sam kovala planove da dečkićima kupim LEGO Star Wars igračke, što pre obradim fotografije sa DSLR-a i odmah zahvalim kumu na to malo love. No, bila sam skamenjena. Blokirana. Rđala sam. I pored toga, bila sam ponosna što sam "jaka" i, u svojoj glavi, moja glava je bila na telu Rosie The Riveter, pokazivala sam tricepse i govorila sebi da ja to mogu.

Preživeli, preživljavanje i poricanje

Moja anksioznost je bila sve gora i gora, rasla je kao kvasac u toploj vodi sa prstohvatom šećera, ali nisam mogla da priuštim da se "isključim". Morala sam da završim bar najveći sajt, koji bi mi ostvario jedino što sam želela u 2016 - da konačno, posle 22 godine odem na more, u gradić gde sam se prvi put osećala kao ja, gde svakoga volim i gde me svako voli. Uspela sam. Odmor je bio lavina emocija, a sam gradić sam počela da posmatram kao heroinu - Ona je žensko i ja se na Nju ugledam, jer su je mnogo puta uništili, a uspela je da se izdigne iz pepela, odoli malariji, ratnim razaranjima i jakim zemljotresima. S Njom ne osećam sramotu, ona mi je potrebna i volim je. No, čak i tad, imala sam momente kad sam odbijala večernje izlaske sa društvom i, ko zna zbog čega, pobegla umesto da se sretnem sa fotografom kome se divim.

U mom utočištu, ispod belih dudova, sa plastičnom čašom

Kad smo se vratili u Beograd, razbila sam se u hiljade parčića. Ispraznila se kao bušna guma, kao balon. Moj brat od tetke je umro posle dugodišnje borbe sa alkoholizmom, nisam mogla više da podnesem društvene mreže i forume, sve sem pisanja pesama postajalo je sve teže i teže. Sumnjala sam u sve i svakoga.

I, više nego išta, bila sam spora, spora, spora.

Zašto sam bila tako spora? To nije bilo pošteno!

Imala sam inspiracije, bila sam i još uvek sam meteorska kiša ideja.

Htela sam da zarađujem novac, da mama i ja možemo lepo da živimo, te da pomažem tetki kad god je to moguće.

Htela sam da pišem i pišem, da pokušam i da snimim kratak film posvećen Njoj, učestvujem u događajima koji me zanimaju, zalažem se za ono u šta svim srcem verujem, družim se sa onima koje volim.

No, bila sam slabić, a svet je delovao sve surovije.

Zašto je odjednom skoro svako bio tako hladan, proračunat, okrutan?

Zašto je drugaričin partner, o kome sam uvek mislila sve najbolje, odjednom bio jeziv, do te mere da sam se bojala da će mi poslati poruku da mi kaže kakav sam gubitnik?

Zašto mi je srce udaralo u grudima od skoro svakog razgovora, sa bilo kim?

Da li je ovo bio recidiv? Da li sam bila na pragu da se opet ugojim, jedem nenormalne količine hrane i spavam šesnaest sati dnevno, kao onda kad me je razbijala insulinska rezistenciaj?

Zašto sam samo zverala u sajtove, sajtove za koje sam znala da će biti pošteno plaćeni, a moj mozak je ponavljao MNJAU MNJAU MRNJHAU RATATATATA TATATATA TRALALA, HAHATISIGLUPAČA?

Zašto sam brisala sve što podelim preko Facebooka, do te mere da me je bilo sramota što pišem pesme?

I - najvažnije od svega - zbog čega sam iznova i iznova nalazila razloge da ne obnovim zdravstveno osiguranje i obratim se za pomoć lekaru?

U decembru sam se povukla. Iz svih tokova.

Ružna istina

Jednog jutra, sredinom meseca, otvorila sam inbox i naišla na poruku od klijenta naslovljenu "Pure hate for you". Isprepadala sam se. Nisam imala hrabrosti da je pročitam, ali mislila sam da ću se, i pored toga, razbiti na sitne komade, dobiti infarkt i biti na mestu mrtva.

Pojurila sam da sredim dokumenta i odmah vidim neuropsihijatra. U Zdravstvenom sam imala manju čarku sa agresivnom komšinicom koja vređa sve i svakoga, pa sam, stigavši kod doktorke, bila veoma uznemirena. Tresla sam se i pričala koješta, fokusirala se na trivijalne detalje. Kad sam joj rekla da nikad nisam imala želju da se ubijem, već da - naprotiv - želim mnogo toga, a plašim se da bilo šta preduzmem, dala mi je dijagnozu depresivne epizode slabijeg intenziteta (kako li izgleda jača?) i prepisala mi fluoksetin ujutru, te alprazolam posle ručka i pred spavanje. Kao veoma mlada imala sam pozitivno iskustvo sa fluoksetinom - bila sam samouverena, mnogo manje uplašena, mogla sam da se fokusiram skoro pa kao normalni ljudi - čak sam uspela i da položim ispit koji sam prethodno pala devet puta.

No, nešto je bilo trulo u državi Danskoj.

Tri dana po početku terapije, uzela sam alprazolam i otišla na spavanje. Promakla mi je činjenica da već nekoliko dana imam zatvor, te da sam možda, možda, već uzela večernju dozu. Nege pred zoru, probudila sam se i videla roj buba, ovoga puta na zidu, na par metara od svoje glave. Ovog puta su se grupisale u krugove i trouglove. Pridigla sam se i zamahnula rukom da ih oteram, ali me je iznenadilo to što moja kuca, Džudi, koja je bila tik ispod njih, mirno spava. Par buba me je i ujelo.

Ne znam koliko sam spavala, ali u nekom trenutku sam se probudila i bilo je sunčano. Onda je Agi, moj papagaj, otvorio svoj kavez, izašao napolje i sleteo mi na nadlanicu. Bila sam zabrinuta da bi mogao da se podžapa sa Džudi i rekla sam mu "iš", ali i on me je ujeo.

Kad sam se konačno zaista, ali zaista probudila, nije bilo tragova ubijenih buba na zidu, Agi je bio pokriven i u zatvorenom kavezu, nije bilo nikakvih ujeda na mojoj koži. Ni traga. Zgrabila sam tablet i guglala "xanax hallucinations". Prvo sam nabasala na forum sa pozitivnim stavom prema drogama i bilo je dosta opisa toga sa bubama. Na jednom, ahem, društveno prihvatljivom sajtu, naletela sam na komentar koji je ostavila osoba sa metaboličkim problemima, koja je imala neprijatno iskustvo poput mog.

Pojurila sam u Dom zdravlja. Zamolila sam doktorku da me primi preko reda i izašla mi je u susret. Rekla sam joj šta se desilo, ponovila svoj refren kako je moj jedini porok Pepsi Max i ona je sve to zapisala. Onda je rekla, da, neki ljudi imaju ozbiljne halucinacije i od malih doza alprazolama. I dalje je insistirala na anti-anksioticima i zamenila ga bromazepamom. Pitala sam je da li je to zaista bilo potrebno, ona je spomenula zimu, manjak dnevnog svetla i stres koji sam iskusila tokom prethodne godine, ne shvativši da nešto nije bilo u redu.

Došla sam kući, jela voće i pila mleko, tražila od mame da skuva boraniju i, dan kasnije, alprazolam je polako izlazio iz mog sistema. Trebalo je više vremena nego što je pisalo, čitava četiri dana, ali sam uspela. I onda, sve dok fluoksetin nije počeo da deluje, bila sam u panici. Nisam mogla na božićni ručak kod tetke. Još uvek nisam pozvala divnu devojku koju sam upoznala u decembru kako bimo se dogovorile za izlazak sa svojim psima. Jednog jutra, telefon je iznenada zazvonio i pomislila sam: "To je klijentkinja i hoće da mi kaže kako me mrzi!" Dotična žena je, naravno, bezopasna i za klasu ispred većine ljudi u ovoj zemlji. No, recite to mom mozgu!

Nije mi trebalo mnogo vremena da uporedim oba iskustva sa nepostojećim bubama. Guglala sam "xanax as date rape drug" i "benzos date rape". Rezultati su bili zastrašujući i samo su potvrdili moje sumnje - neko mi je sipao nešto u piće tokom one grupne večere u hotelu u Drugoj Zemlji. Ustala sam jednom ili dvaput, da donesem još hrane, te jednom da uslikam zalazak sunca sa vidikovca, a na stolu su ostali voćni sok i Pepsi Max koji sam ponela od kuće.

Neko je hteo da me seksualno zlostavlja. To jest, da me siluje.

Neko je mislio da može da prođe neočekivano.

Neko nije očekivao da ću odmah da odem, zaključio je da sam ružna kurvetina ili šta već, pa je odustao; no droga mi je i pored toga izazvala umor, halucinacije i čudno ponašanje.

Možda je plava recepcionarka bila u pravu i možda je trebalo da zovemo policiju.

Ma, koga ja to zavaravam? Ne bih mogla da dokažen ništa. Svi imaju veze i vezice, svugde.

Ipak, volela bih da sam ovo ranije shvatila.

Volela bih da sam ranije shvatila da nisam luda, neprilagođena i da sam bila pod dejstvom psihoaktivnih supstanci. Volela bih da sam znala da su moje pesimističke slutnje u vezi sa celim krugom ljudi bile tačne.

Smatram da sam srećna što nisam silovana i što je najgore što mi se desilo bilo ono sa grmaljem. No, ipak...

I...šta sad?

Mogla bih da provedem ostatak svoje mladosti pokušavajući da saznam ko od mladih i uspešnih preduzetnika i/ili blogera je mislio da sam laka meta, te mi je sipao malo alprazolama ili možda klonazepama u piće.

Mogla bih da pošaljem besnu poruku Jar-Jaru, naletim svojim bajsom na njegov kad se sledeći put sretnemo, jer smo oboje zagriženi biciklista. Zbog novca, ali još više zbog onoga u crvenom, zbog toga što me nije zaštitio i što je oprao ruke od cele stvari.

Mogla bih da ucenjuem Valoruma, samo zato što je bogat, iako mislim o njemu sve najbolje i poštujem ga.

Ali ja nisam takva. Ja se ne bavim takvim stvarima. Ja ne želim stres. I oni koji me poznaju, njima je to jasno.

Ja samo ne mogu da nastavim, da se suočim sa svetom, ponovo počnem da radim, prestanem da izbegavam ceo svet i normalno funkcionišem ako se ne otarasim onoga što mi leži na srcu. Zato to i činim. Imena su promenjena u likove iz Ratova zvezda, nemam nameru da ih ikome otkrijem.

Ne želim istrage, niti priznanja. Ne.

Samo bih želela da upozorim one poput mene - čudakinje koje se ne uklapaju u određeni profil ljudi, žene koje nikad nisu mislile da su privlačne i one koje su pod stresom. Nudim vam ovu priču kao upozorenje, za slučaj da mislite da se to ne može desiti baš vama, jer se ne oblače oskudno, ne flertuju, već su dovoljno pažljive, a sredina ih posmatra kao otuđene, ekcentrične, štrebere - ili od svega toga pomalo.

Neki ljudi su užasni i spremni na sve. Dokle god, da, treba da učimo muškarce da ne napadaju i ne drogiraju žene, dokle god treba da kazne budu striktnije i dokle god treba kazniti svaki pokušaj seksualnog nasilja ili drogiranja žrtve; našem društvu će trebati mnogo, mnogo vremena da napravi pozitivni pomak u tom pravcu. A, nažalost, mnoge žene ovde često misle da neki oblici uznemiravanja nisu ništa, čak im i laskaju.

Kad nanjušite situaciju za koju nemate živaca, bežite glavom bez obzira. Bežite, čak i kad to znači da ne treba da prihvatite neku poslovnu ponudu. Većina takvih ponuda je, na duge staze, i ovako i onako isuviše dobra da bi bila istinita.

So, run like hell from situations you cannot handle, even when that means not accepting job offers. Most of them will, on the long run, turn out to have been too good to be true.

Sunce će ponovo izaći posle duge, besane noći.

P.S. Hvala mama, Ana, Aljaže, Vida, Zlatko, Drago, Matvej, Leon, Katie, Esther, Valerie, K, Maria, Joe, Mira, Rebecca, Ryan, Tom i Magalí - zahvaljujući vama sam koliko-toliko čitava. Nekoliko J, S i K, kojima treba da završim posao - nadam se da ćete me razumeti, oprostiti mi i dopustiti mi da to što sam počela privedem kraju.


Fotografije i ilustracija su mojih ruku delo. Tekst je takođe objavljen na engleskom jeziku, te na Mediumu.

3 komentara na Izbegla sam seksualno zlostavljanje – emocionalne posledice nisam.

  1. Povratni ping: I Escaped Date-Rape, But The Aftershock Broke Me - A Cautionary Story ⋆ Iva is me

  2. Miomir kaže

    Deco evo vam za sladoled al da trčite kroz varoš i da vičete da Iva ponovo piše. Iva ponovo piše! Iva ponovo piše! `Ajde.

    Posle gotovo godinu dana dva nova članka - na moju veliku radost. Pretpostavljao sam da nešto nije u redu s obzirom da ste ostali bez Top rated bedža na Upwork platformi. Iskreno mi je žao zbog vašeg groznog iskustva. Pomislih, isto se može desiti i mojoj ćerki (ne dao ti Bog što ti roditelji pomisle).

    Zašto se loše stvati dešavju dobrim ljudima? Verovatno nije dovoljno biti dobar i činiti dobra dela, treba imati pozitivna očekivanja za sebe.

    Želim vam brz oporavak, puno uspeha u radu i pregršt životnih radosti.

     
  3. Evian kaže

    <3 jer ništa drugo nema smisla. Dobrodošla nazad. 🙂

     

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Reklamiranje putem komentara, napadi na žene, društvene, seksualne i rodne manjine, kao i bezglavo pljuvanje biće obrisani bez objašnjenja.