Gunđam po kućama!

Gunđam po kućama!

Iva, tu vida es una MIERDA – ili, kako sam pala nisko i očajnički želim ponovo da letim

Ovo će boleti.

Iva Tanacković, tvoj život je sranje. Oprosti mi zbog grubih reči, neka mi oproste i oni međ' tvojim čitaocima koji su osetljiviji na vulgarštine. Ja samo nazivam stvari onakvima kakve jesu, dajem im imena koja im pristaju.

Znam gde se sad nalaziš - sklupčala si se ispod poluispražnjenog perjanog jorgana, sa kučetom koje ti hrče u krilu. Duva košava, mrkli je mrak, jedino svetli ekran tog tvog tableta i povremeno zaigraju svetle šare na gipsanom plafonu kad sporednom ulicom prođe neki usamljeni automobil.

Bila si vredna, ili bar misliš da jesi. Usisala si ceo stan. Nažderala si se Bake Rolls sa belim lukom i pojela celu Milku Bubbly, a da nikoga nisi ni ponudila. Onako, halapljivo, dostojno smrtnog greha. Odnekud si iskopala nešto preostalih Lush proizvoda i, kad je mama legla da spava, tj. da gleda slike mačaka, kučića i galaksija na mobilnom, priredila si sebi nekakvo šatro spa veče.

Činiš sve kako bi ubedila sebe da je sve u redu. Da je isto kao što je bilo pre godinu, dve, tri, četiri. Ovo prvo je još malčice blizu istine, vucara se tu negde kao kiša oko Kragujevca, ali sve ostalo je davna prošlost. 2016. si posustala pred sam kraj puta, pošto si cele godine gurala ekcese, svađe i nemile događaje pod tepih. Pogađaš, na kraju si se saplela na neku od tih džombi, pala ničice i tresnula glavom o policu sa knjigama. Na tintaru su ti se sručila sabrana dela tvog nesuđenog muža Antona Pavloviča Čehova, jedna po jedna, svih osam knjiga. Gle, kako je to bilo simbolično.

Ovo je bolelo.

Logoroična. Uspaničena. Kaže da je pre tri nedelje pobegla sa društvenih mreža i da ne može, od straha, da preda prvi nacrt sajta za, kako kaže, "jednu od najboljih stvari koja se ikad desila Srbiji". Kaže da je naručilac divna žena, feministkinja, da bi se zaljubila u nju da ne voli muškarce. Ali sve to joj ne pomaže da prestane da se plaši. Guta to što ima i sledeća dva meseca misli samo o tome kako se plaši. Svega i svakoga. Jednog dana se, besciljno lutajući Vračarom, slučajno naslonila na mali automobil, da bi potom skočila kao oparena - na njemu je - gle čuda - logo te najbolje stvari.

Drugo mesto, drugo mišljenje. Prepričavanje traume na Pohorju, posle koje je usledila nepotrebna i impulsivna seča knezova, rage-delete oko tri stotine ljudi sa Facebooka, dok je u kumovoj i kuminoj spavaćoj sobici u Čreti zaudaralo na buđ, a na YouTube se po trideseti put vrtela "No" Meghan Trainor. Te večeri je bila u panici. Mislila je da su svi ljudi zli, a istina je bila da ju je samo jedan čovek napao i psovao, drugi možda, ali samo možda nečim začinio njen sok, a jedna, do tada draga žena joj rekla da "preteruje", što znači da joj nije verovala. To poslednje ju je najviše pogodilo.

Ona se na sve to samo smeška. Mlada je, čak i nekako lepuškasta, decentno se oblači i svima govori "dušo". Iva je za nju previše komplikovana, ko li ju je samo doveo tu? Hoće rešenje za svoj zakukuljen i zamumuljen život, a ne to što je dobila i što joj je tog prepodneva zveckalo u torbi. Ta imena su zastrašujuća. To na papiru ne zvuči kao opis hiperaktivne male beštije koja je prepuna ideja 365 dana u godini i ponekad, ali samo ponekad, ima tendenciju da udara tuk na luk. Pitajte onoga sa bapskim prezimenom, on joj se baš nije svideo...a ni ona njemu, hvala bogu.

Odjednom nestaju sve njene sposobnosti. Od konfliktne, ekcentrične, ali više nego talentovane i sposobne mlade žene, postaje statista u sopstvenom životu. Posle tridesetčetiri godine na crvenom tepihu, sad je negde kod sporednog ulaza. Izlaza. More, dete, ulaziš li, ili izlaziš?

Sledi pet meseci nekakvog dubokog zamrzavanja. Kome. Ide, kao da ne ide, a ide (pozdrav Žiki!). Ne može da piše, a pisanje je njoj ono što su nekome seks, piće, kocka, žurke. Pisanje je njen slatki greh. Uspeva da pročita samo jednu knjigu, dnevnike Dore Maar i zaključuje da ne želi da prođe kao njena omiljena fotografkinja. Ako joj je u budućnosti neki Picasso, bolje da je se okane i pre nego što joj bude prišao.

Leto je vrelo, gore i od onoga 2015, jer je 2015. bilo love da joj se prelivalo. Travel Channel je dosadan, sve se ponavlja, koga briga za pecanje na Aljasci i traženje stana u Litvaniji? Nikoga, a njoj su oči prikovane uz to. Odlazi u kupatilo samo kad mora, nema više ni osećaj da joj se ide. Izlazi iz kuće samo zbog kupovine namirnica i šetanja psa. Ne pamti kad je bila dalje od Novog groblja. Negde, duboko u zamršenim slušalicama svojih konfuznih i morbidnih fantazija, zamišlja svoje ime i sliku pored očevih. Apetita nema. Reprize "Potere", "Lavirinta" i onaj novi, nesrećni Strauss sa kikirikijem joj zastaju u grlu. Ustaje u podne, leže u ponoć i pita se šta je ovo i dokle ovako. Postala je samo senka onoga što je nekad bila, u životu je održavaju samo majčina briga i svakodnevni čet sa dvema dragim prijateljicama sa Srednjeg Zapada.

A prošle godine u ovo vreme kupovala je skater haljine, umakala pomfrit u slatko-kiseli sos (još jedan slatki greh), isisavala Cezar preliv iz tortilje sa grilovanom slaninom, maštala o Njemu i brojala dane do premijere Rogue One. Malo kasnije trčala je po šljunkovitoj plaži u čarobnom Nea Anchialosu, prvi put posle dvadesetdve godine. Zaobilazila je meduze koje su se nasukale da uginu, uživala u morskim specijalitetima, biciklala po serpentinama do prve sledeće plaže. Prijatelji iz detinjstva. Zagrljaji. Nostalgija. Pisanje na balkonu, iznad krošnji potkresanog belog duda, pod zvezdanim nebom, dok celo selo spava. Život. Onakav u kakav bi rado pobegla i više se nikad ne bi vratila.

Ovo kao da nisu bila dva leta iz života jedne te iste osobe.

Ovome je morao da dođe kraj.

Zveckavac iz torbe završava u kanti za đubre. Malo mi je falilo da ga spalim. Ona koja me ne poznaje i koja me ućutkuje jer sam previše naporna ne može da sudi o mom karakteru i lupa mi prvu etiketu koja joj padne na pamet. Ne može. I ne dam joj. Ne više. Za par sedmica počinjem da dobijam volju za životom. Za mesec dana odlazim na besplatan koncert Bajage i instruktora (au, opet Žika!), te na izložbe šest veličanstvenih, Selme Đulizarević-Karanović i Davida Lyncha. Prvi koraci u centru grada od početka marta dok hitam sa majkom na ćevape kod "Cice" su nesigurni, ali svaki je protkan ponekom potisnutom emocijom.

Ovo boli.

A šta sa poslom? Šta sa Onim Sajtom? Bojim se i da ga pogledam, sigurno ga je već završio neko drugi. Freelancer? Tamo ne možeš da nađeš klijenta ni za lek! Upwork? Stavili su mi profil na private. PeoplePerHour? Hoće da im dam pare, koje nemam, pa nemam. Power to Fly? Nikad me nisu pozvali da odradim verifikacioni test, čekam već više od godinu dana.

I pored toga, odlazim na WordPress translation day u StartIt centar. Četiri sata se nalazim u štreberskom raju, okružena istinskim znalcima. Prevodimo stringove jednog plugina na srpski. Nalivamo se gaziranim pićima i žderemo masnu pizzu iz "Napolija". Nama damama seckaju i gratis palačinke. Svi su divni, svi su dobri, učestvujem u diskusiji tokom meetupa koji je usledio kad smo završili sa prevodom, i prvi put u životu se ne osećam kao trinaesto prase među srpskim internetlijama.

Ali razlika postoji. Oni imaju pare, oni imaju stalne poslove, škole dizajna, svoje firme, referate u inostranstvu...a ja nisam radila od polovine novembra.

Pomislim, možda nisam kreativac. Možda patim od grandioznih deluzija da umem da dizajniram i kodiram, te da sam sad tamo neka talentovana spisateljica. Možda sam samo još jedna cigla u zidu i možda je krajnje vreme da to shvatim.

U nastupu očajanja popunjavam prijave za sve poslove, od kasirke, preko radnice u noćnoj proizvodnji peciva, pa do "salatarke", šta god to značilo. Verovatno se češu po glavi kad čitaju moj CV i motivaciono pismo, ako ih uopšte i čitaju. Kome treba near-native English za seckanje kupusa? Od kad web dizajner radi na mesoreznici? Čemu iskustvo u novogodišnjoj marketing kampanji za ručno rađenu kozmetiku ako treba da deliš letke na Terazijama?

Javljaju mi se samo iz jedne firme, koja radi tehničku podršku za zvučna imena, na svetskom nivou. Prolazim intervju preko telefona. Odlazim u neki tamo Blue Tower, gde me recepcionarka prepoznaje, ali ne i ja nju. Pita me šta tražim tu, kažem da ne znam. Radimo pretežak test znanja engleskog jezika. Od nas dvanaestoro prolazi četvoro - jedan momak i tri devojke. Uvode nas u salu za sastanke, sat vremena nas unakrsno ispituju. Nema sumnje, moj engleski je najbolji. Niko ne mora klještima da mi izvlači reči iz usta. Žena iz ljudskih resursa me hvali...

...da bi mi, par dana kasnije, zahvalila na saradnji i rekla da su izabrali ostale. Nema objašnjenja. Jedan drug sa Jedi Council Forums kaže da sam imala previše hobija, a da takve firme traže robote. Drugarica koja, gle ironije, radi u pomenutoj firmi, kaže da bih im ja bila dobra u odeljenju marketinga i da je šteta.

Taj vikend provodim plačući. Četujem s nekim anonimno, taj neko me smiruje i kaže da nisam u rizičnoj kategoriji, ali da treba da naučim da verbalizujem svoje probleme. Pita me da li sam iskreno želela taj posao. Neću da joj odgovorim. Znam da nisam, ne želim da do trideset ljudi dnevno urla na mene, jer sam jeftina radna snaga iz rektuma stare Evrope. Ne. Htela sam samo da dokažem da nisam beskorisna - samoj sebi, pre svega.

Oktobar je neočekivano doneo dve sedmice nalik letu koje sam izgubila. Lutam po najskrovitijim kucima Ade Ciganlije, truckajući se na biciklu i makar malo zaboravljam na tešku životnu situaciju u kojoj sam se odjednom našla, samo dve i po godine od kako mi je plata bila 3200€. No, čim pređem kućni prag, odložim ranac i operem ruke, ja sam ponovo bivša žena, bivši dizajner, bivši koder, bivši pisac, buduće i trenutno ništa.

Ponovo je zahladnelo. Danima vreme provodim gledajući u ekran, i ne znajući šta da pišem. Portfolio mi nije dovoljno lep, iako Darko kaže da jeste. Moj fanfiction izgleda kao da ga je, nekad davno, pisao neko drugi. Iz svog skupog fotoaparata uspevam da iscedim samo mutne slike svog papagaja.

I jedne večeri, na zadnjem displeju istog tog aparata, posle besomučmog kliktanja u prazno, ugledam melanholičnu večernju scenu u Dalmatinskoj. Možda nije sve izgubljeno.

I jednog petog novembra uveče sedam i počinjem da pišem ovaj esej. Reči koje nisu dolazile mesecima, probile su branu i kuljaju. Jedna Dragica, jedan Saša i jedan Petar su mi rekli da lepo pišem. Ne znam da li je to pomoglo. Petar je čak upotrebio i reč "žovijalno".

I?

Svi mi poznajemo demona koga nisam spomenula imenom u ovom tekstu. Četvrtina nas se hvata u koštac s njim bar jednom u životu.

Mislite o tome. I delite ovo dalje, šaljite ga svima kome treba jedan ovakav junak, koji je blizu trenutka kad će izbaciti demona iz svog crvenog ringa. Recite da tamo negde kod Botaničke bašte, u senci triju razbarušenih bagremova stanuje odlučna mlada žena koja bi da piše, dizajnira, kodira i želi da to radi što pre, jer su joj jednu celu godinu života pojeli skakavci. Mogu da počnem sad, tj. odmah. I želim to više nego išta. Da, ovaj tekst je i molba za posao, i raising awareness.

A svima vama koji se borite sa tim demonom - ne tugujte ako vas ne razumeju. Niko to ne razume, dok ga ne iskusi sam. A to ne želite ni najvećem neprijatelju...zar ne?

Ovo je bolelo.No, bar nešto osećam!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Reklamiranje putem komentara, napadi na žene, društvene, seksualne i rodne manjine, kao i bezglavo pljuvanje biće obrisani bez objašnjenja.