Gunđam po kućama!

Gunđam po kućama!

Iz plave sobe – I deo

Ovo je prvi deo novele koju sam pisala pre par godina. Trebalo bi da je, u nekom trenutku, i završim. Prema sistemu za ocenjivanje fikcije, dobila bi M. Dakle, ne preporučujem je mlađima od četrnaest godina: pojedini likovi psuju, a ima i nešto malo seksualnog sadržaja - s ukusom, ali opet, nemojte da bude da vas nisam upozorila. Sav prostakluk pojedinih likova, te apsurd same radnje su namerni i nemaju veze sa mojim sopstvenim ponašanjem, stavovima i idejama.

Ljudmila...ili, možda, ne?

Kolima do prve slobodne garaže u centru velikog grada. Od garaže autobusom do poslovnog centra. Provera kod svih mogućih čuvara i legitimisanje koje je trajalo gotovo beskonačno. Umalo joj zatražiše potvrdu da nikad nije osuđivana, no zatražili su onu gde je pisalo da je mentalno zdrava. Onda stepenicama gore, jer lift ko zna zbog čega nije radio. Valjda je u tome bio šarm celog ovog zdanja. Hodnicima do aneksa zgrade koji je čeono gledao na prelepi park.

Na vratima kancelarije na sedmom spratu stajao je pozlaćeni natpis.

PISAK A.D. - IZDAVAŠTVO I ŠTAMPA
DOM CELOKUPNOM KATALOGU NAŠE POZNATE SPISATELJICE LJUDE KEWL I NJENIH MNOGOBROJNIH ALIJASA POPUT CICAMACA, ZLATNA VRETENARKA, EDICIJE ČARDAK SNOVA; KOLABORACIJA SA LIKI PIKI, MECOM PECOM I MNOGOBROJNIM DRUGIM AUTORIMA POPULARNIM KOD NEZAVISNIH KRITIČARA.
DIREKTOR, GLAVNI I ODGOVORNI UREDNIK LJ.Ć. FINANSIJSKI DIREKTOR I LEKTOR R.V.
Takođe smo u po 200 primeraka objavili sedamnaesto izdanje sabranih dela onog Ranđela Vjetrovića.

Radmila je ušla u kancelariju. Tapeti na zidovima bili su kombinovani nasumice i, kao da to nije bilo dovoljno, na svakom zidu je visio po jedan kroki u svim bojama. Već sama ideja da treba da razgovara sa šefom kako bi posle razgovarala sa podređenim delovala joj je odbojno, a od ovog ambijenta ju je već bolela glava. A tek ime same izdavačke kuće...koliko glup treba da budeš pa da tako nešto smisliš? Ili, još bolje, koliko možeš da se pretvaraš da si glup? I Ljuda Kewl, umesto Ljudmila Vjetrović...pa ko stariji od dvanaest godina sebe zove tako?

U kancelariji je sedela veoma krupna žena, ne mnogo starija od nje, sa damskom cigaretom u muštikli koja je delovala tako malecko da se gubila među njenim prstima. Grudi su joj se pružale preko radne površine stola, kao da im je služio za potporu. U neurednoj punđi držala je još dve-tri cigarete, a u velikim šakama mobilni telefon preko koga je živahno čavrljala, ne primetivši da je neko ušao unutra.

"E, Liki, kako si? Ma, znaš kakvo sam govno izbacila pre po' sata? Oči mi iskočile na pedere..."

Radmila se zagrcnu, ali učini sve što je u njenoj moći da to izgleda kao da je samo šmrknula. Srećom, debela žena nije obratila pažnju. Nalaktila se na mesto već postojeće pukotine na stolu i nastavila da razgovara, dok su joj se sitne oči punile suzama, kao posledica grohotnog smeha.

"...da, iskočile na pedere i ja pogledam kroz međunožje u klonju, kad ono, piramida! Da, Liki, vnago su mi ličila na piramidu. To mora da je neki znak. Sećaš se, i ti si stalno crtala one piramide, one sa jednim okom. E, baš tako...jebote, usrala bih se, da se nisam već usrala. HAHAHAHAHAHAHA! E, moram da prekinem, došao je neko."

Spustila je telefon i sada se nalaktila i drugom rukom, ugasivši cigaretu u muškikli.

"Dobar dan. Pisak A.D. vama na usluzi. S kim imam horor?"

"Čudan rečnik..." pomisli Radmila, ali joj pade na pamet da je to možda bio lapsus. "Dobar dan, gospođo Vjetrović, ja sam Radmila..."

"Nisam ti ja Vjetrović. Moje prezime koje nosim od rođenja je moj identitet i integritet. Ljudmila Ćurdić, drago mi je. Jesi l' ti ona što su je poslali iz oni' novina? Za besplatne kopije moje nove knjige?"

Radmila se začudi što je nije ni pitala za prezime. Potvrdi da je iz novina, no bilo joj je malo neprijatno što je morala da objasni da je došla zbog nekog drugog. Usput se izvini što nije znala da je gospođa Vjetrović, to jest Ljudmila Ćurdić, zadržala devojačko prezime.

"Pa, recimo da ste skoro u pravu. Znate, ovde sam jer moj glavni urednik želi da čuje par reči gospodina Ranđela Vjetrovića u vezi sa prvom knjigom koju je napisao posle deset godina. Ako on ne bi pričao, uradili bismo samo recenziju, ali ga mnogo poštujemo zbog njegovog uticaja na poeziju ovog i prethodnog veka, tako da bismo, u svakom slučaju, želeli njegovu dozvolu da pišemo o tome. Da li biste mogli da učinite nešto za nas? Zahvaljujem."

Ljudmila značajno nakrivi glavu. I sama ideja da bi neko još uvek želeo da razgovara sa njenim mužem bila joj je neobična. Poslednjih godina svi su želeli da razgovaraju samo sa njom. I sad se pojavljuje ova fufa i tu nešto izigrava. Strašno. Ni ona više nije u prvim godinama mladosti, ali ova kakosevećzove prosto traži nevolju tim šarenim kardiganom, visokim strukom i dugim nogama. Književni kritičar, ma da! Sve su one oduvek bile književne kritičarke. I još kopira njenu frizuru?! Mora da joj se ulizuje, da želi da joj zamaže oči.

"Mislim da će to biti izvodljivo. Samo, bezbednosti radi, moram da ti postavim par pitanja. Koliko ti je godina? Da li si udata? Imaš li dece?"

"Ne vidim zbog čega je to bitno, no, što da ne...Četrdeset sedam godina mi je, razvedena sam već sedam godina, imam maloletnog sina i kći koja je na prvoj godini studija. A vi, Ljudmila?"

"Četresdevet. Kao što možda znaš, kad si već tako dobro upoznata sa detaljima, srećno sam udata od svoje tridesete, kad sam i počela da vodim ovu izdavačku kuću. Imamo šćer, zove se Isidora, pljunuta je ja, da je ljubi majka! Treba da diplomira kreativno pisanje negde u Kini. Nedostaje mi, istina je, ali želela je da upozna drugu kulturu...nisam videla čemu to, jer je svaku kulturu lako upoznati ovako, preko priča i starih filmova. Čudna mi čuda - Kinezi nose lampaste kape na glavi, imaju kose oči i kada pričaju, ti vidiš neke hijeroglife u onim balončićima iznad njih. Južna Amerika ti je sve u fazonu, znači, lebde u vazduhu, samoubijaju se po onim njihovim kultovima i smakovima sveta. Crnci su siromašni, trče goli i svi momci im imaju velikog miška. U Bosni i Iraku su stalno neki ratovi i svi su anoreksični, mrtvi ili oba. Ne treba da posetiš neku zemlju da bi je upoznao, ali Isa je navaljivala, pa dobro."

"Ja svoju decu ne bih tek tako mogla da pošaljem u drugu zemlju, a tu je i moja majka kojoj je gotovo devedeset godina. No, lepo je videti da ste toliko dugo sa svojim mužem i da činite sve što je u vašoj moći kako bi vam se dete lepo razvijalo i bilo srećno."

"Ma, jasno. Lemur abažur!"

"Molim?"

"Ah, ti izgleda ne govoriš francuski. Htedoh reći, "ljubav, zauvek!"

"Mislite, lamur tužur?"

Ljudmila se uspravi u stolici, sa teškom mukom, s obzirom na pretegli stomak i grudi.

"Slušaj, sestro, ja imam svoj umetnički dojam tog jezika! Tako ga doživljavam, takav je francuski u MOJOJ priči, razumeš? Moja je umetnička sloboda na planeti Ljudmila! Da ne spominjem da sam, u mladosti, dok smo bili ludi od ljubavi obišla i Francusku, i Italiju i Španiju. Čula sam svaku reč na svakom jeziku ljubavi i nema luksuznog hotela na Azurnoj obali, Kanarskim ostrvima i južnoj Italiji gde nisam uzdisala u seksualnom zanosu! Ja znam kako se kaže i piše ljubav! Nego, umalo zaboravih, ti si ovde zbog mog Rajka!"

Radmila se samo učtivo nasmeja, ne primetivši neobično tepanje gospođe Vjetrović, pardon, gospođice Ćurdić svom mužu. Debelim prstima, Ljudmila je pritisnula jedno dugme na internoj telefonskoj centrali.

"Ljubavi?"

"Šefice, nazivali ste me svakakvim imenima, ali ovo je prevršilo svaku meru!" besno povika glas sa druge strane.

"'čku materinu!" odbrusi Ljudmila i pritisnu drugo dugme.

"Leptiriću moj?"

"Ljuki, zeznula si se, ja sam, Liki...možda da pritiskaš tu dugmad nečim kad prstićima gotovo uvek omašiš? Nego, kad ćeš da završiš priču o onom govnetu? Moram d' znam je l' tu bilo nekog vozdviženja!"

Ljudmila se zainati i liznu treće dugme jezikom.

"Pišo moj? Jesi li tu?"

Na njeno zadovoljstvo, mucavi glas sa druge strane potvrdi da jeste Piša i da je i te kako prisutan.

Uz gromko cerekanje, Ljudmila nastavi razgovor, par puta se zaboravivši i liznuvši slušalicu, pa gurnuvši šaku među nabore svoje široke haljine na cvetove. Radmila pomisli kako možda treba da okrene glavu; no još više se zbuni kad njena domalopređašnja sagovornica odozdo izvuče živu, no poprilično ofucanu mačku.

"Da, Guzo, ona je kod mene! Nije se izgubila, nije otišla negde da crkne, živa je maca...podojiću je (Radmila se ovde gotovo naježi) i poslaću ti je...e da, poslaću ti još nekoga. Ovde je neka fina cupi, hoće da razgovara s tobom. Ma, dobra je, kunem se. Ne, neće te pratiti do ćenife i koristiti zvuk tvog pipili za kompoziciju na festivalu alternativne muzike, neće! Ne, ne nosi nikakve kristale, proverila sam je. Neće ti napasti auru, jebote! Uostalom, ja sam tu."

"NE MOŽE!" povika onaj isti glas sa druge strane, sada gotovo mefistovskim baritonom.

Ljudmila ljutito odmahnu glavom, pa se okrete Radmili, gotovo joj se unevši u lice.

"Mislim da će ovde pomoći samo malo seksa!" reče, pa izvadi iz fioke okruglu metalnu kutiju. Iza vrata sa strane suprotne onoj odakle je novinarka ušla, začuli su se užurbani, lagani koraci, kao da im je u susret išlo nekakvo detence ili mali pas. Potom su bili sve sporiji i tromiji, na kraju gotovo nečujni. Najzad ih zameni škljocaj ključa u bravi i pred njima se pojavi sitniji čovek duge, talasaste kose. Bio je nekako...monohromatski, kao da je nešto iz njega ispilo sve boje. Kosa mu je bila bela, oči sive, odeća crna, a koža nekako...sva u pikselima. On je bio gotovo papir, sa nekoliko poderotina ispod crnih rukava. Poguren i koščat, izgledao je kao da bi mogao da kine i odleti na drugu stranu prostorije.

"Ljudo, ljubavi moja, gde je moj seks?" starac se iskezi, otkrivajući pritom neprirodno velike i bele zube koji nisu bili u skladu sa njegovom celokupnom pojavom.

Radmila se ponada da su ovo dvoje samo veoma dobro raspoloženi i da misle na keks, neke čajne kolačiće, biskvite. Na kraju krajeva, to se i serviralo u metalnim kutijama kod imućnijih ljudi, zar ne? No, debeli prsti odatle izvadiše uramljenu fotografiju, uvijenu u salvetu sa par tvrdokornih masnih mrlja.

"Uzmi prvo sliku. Seko, evo, da i ti vidiš sliku, da vidiš kako smo bili lepi pre dvadesetak godina! Samo, ne pipaj rukama, ne z'amo još kak'a je tvoja energija!"

Radmila baci pogled na fotografiju u pozlaćenom ramu. Na njoj je bila Ljudmila, kao devojka, u naručju nešto starijeg čoveka, možda u kasnim tridesetim godinama, koga bi u petparačkim romanima opisali otrcanom frazom "lud od ljubavi". Obuhvatao ju je rukama ispod, tada očigledno ne mnogo velikih grudi i ljubio joj kosu, i tad vezanu u istu tu neurednu punđu. Ona je sijala od sreće, ali oči su joj bile potpuno otvorene, kao da je deo nje i dalje bio racionalan. Rada tad pogleda lice čoveka na slici, a odmah zatim i lice monohromatskog starca. Isti izraz, gde osmehom kao da žele da pokidaju sopstveno lice, kao da jedan par usana normalne veličine nije mogao da opiše njihovu sreću. Nema sumnje, to je stvarno bio Ranđel Vjetrović.

"To ste vi?" upita zabezeknuto, pogledavši ka starcu čiji se blaženi osmeh pretvorio u izraz nelagodnosti, a potom u crvenilo i neku čudnu grimasu, pošto je dodala i: "Bili ste veoma lepi!"

"Da, to smo mi na dan kad smo slavili godinu dana naše veze, hvala ti! Moj Piško je, kao što vidiš, malo utanjio, ali ja još nisam za bacanje, e!" veselo povika Ljudmila, dok se sedokosi starac peo u njeno krilo. Koliko mu je godina? Ne može da ima više od šezdeset, a izgleda kao da je preko sebe pregurao nekoliko ratova i sve brige ovog sveta.

Ljudmilin grubi i od pušenja prozvukli alt, poprimio je neku čudnu, kvazi-maznu notu.

"A sad je vreme za seks, Srculenko-mišulenko moj! Pogledaj našu sliku. Zatvori oči. Seti se onih dana kad si me vodio ulicama ušuškanih obalskih gradića, kad smo se gubili među memljivim zidovima, pa bi se sakrio negde u senci i stavio mi ruke na oči, uz kikotanje. Onda bih i ja počela da se kikoćem. Kad bi Sunce bilo u zenitu, bežali smo od vrućine, smucali po vinskim podrumima i skrivenim restorančićima na rivi, gde su te ponekad prepoznavali, ali ja bih ih oterala i rekla da nas ostave na miru i da si ti samo moj! Popili bismo svako vino koje bi nam doneli, i do poslednje kapi. A posle toga, kad se smrkne i kad zamiriše bergamot..."

"Nemoj bergamot, Ljudo! Sve, sve, samo bergamot ne!" uplaši se Ranđel.

"Dobro, Đole moj, kad zamiriše BOSILJAK dolazile su naše pijane i vrele noći...lude noći pod čaršavima, dok morski vetar divlje baca zavese..."

Radmila se zabrinu za sedog starca. Delovao je kao da će mu srce pući svakog trenutka, pa je - umesto da izjuri iz kancelarije trčeći unatraške - posmatrala nesvakidašnji prizor. Disao je duboko, iako su mu ruke stajale pored tela. Nekoliko puta je otvorio oči i izbuljio ih kao da će mu iz glave iskočiti, da bi se one ponovo vratile duboko ispod njegovih arkada. Ljudmila je i dalje pričala, gotovo skamenjenog lica, poput robota, no istim onim maznim glasom.

"...Moj dragi, koji se trudio da izgleda što neprivlačnije može i oblačio se i češljao tako da se unarakadi jer mu nije bilo bitno da bude lep; kad skine odeću, ponovo je bio lepotan sa telom grčkog božanstva. Od naizgled aseksualnog čudaka postajao je moj ljubavnik, moj rob, moja igračka. Uzima me u svoje krilo i voli me sve dok se ne obeznani od umora, a naša tela vidi samo mesec, pred kojim se ne stidimo svoje nagosti. Na kraju on uzdahne, jedva čujno i drhtavim glasom mi govori da me voli više nego ijednu pre, a u svoje vreme - pih, kurvetine - imao ih je mnogo. Tad ni ne stignemo ni da podelimo cigaretu ili vutru za posle, pa i' dovršavam sama, zadovoljno se smešeći dok on spava sa čupavom glavom na mom stomaku u kome, uz moje VOĆNE kiseline, sada cvetaju i njegovi MLEČNI sokovi. O, da! Da! Da!"

Ranđel je, promucavši jedva čujno d-d-da, disao sve brže i brže, ne otvarajući više oči. Na kraju se ugrizao za donju usnu, tako jako da je odmah prokrvarila. Poslednji izdisaj bio je nešto glasniji. Otvorio je oči i obrisao znojavo čelo.

"Izvinite...tako se uzrujam kad vodim ljubav. Kao mlad sam bio mnogo, mnogo tiši, a draga Ljuda je bila...hihihihihihi..." on pokri lice šakama koje su podsećale na manje lepeze, kako po veličini, tako i po teksturi.

"Stidljivko moj! Samo je pod čaršavima znao da se razgoropadi. Hoće da kaže da sam bila baš glasna, da sam urlala, je l' da...No, zato je moje Mlekce uvek plaćalo apartmane sa dooobrom izolacijom i na poslednjim spratovima...sve dok to nije počelo da ga uzrujava, te crne gold kartice i silna lova, pa ih je prebacio na mene..." promumla Ljudmila svojim normalnim glasom, dok se njen ostareli suprug i dalje kikotao, da bi se na kraju stuštio sa krila svoje žene na zemlju. Dok je išao ka vratima i pozivao Radmilu da pođe za njim, Ljudmila je povuče za rukav da bi joj nešto došapnula.

"Si videla ovo, Radovinka..."

"Radmila..."

"Ma, Ratka, svejedno...Posle malo hopa-cupa-gur-gur-oh-ah-prc-štrc, on pristaje na sve! A uvek je bio zec, ja sam ga naučila da je ponekad zdravo raditi to ovako, javno! Prvo pred ogledalom, kasnije sam ga ohrabrila da je zdravo ponekad promešati i pred pokojim svedokom. KAO JABUKA, S PETELJKOM NAGORE!"

Zdravo raditi šta? Da li je ovaj nesrećni čovek koji je izgledao kao da je ceo život proveo na pustom ostrvu stvarno bio ubeđen da vodi ljubav sa svojom ženom? Da li vredi pitati ove ljude o čemu se tu uopšte radi? Ne, ona je tu jer će uspeti u onome u čemu godinama niko nije uspeo - da od njega iznudi intervju. Dok je starac nestajao u hodnik ispred nje, bila je sigurna u svoju pobedu. Na kraju krajeva, valjda njegova draga posle četvrt veka zajedničkog života zna o čemu priča.

Kraj prvog dela

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Reklamiranje putem komentara, napadi na žene, društvene, seksualne i rodne manjine, kao i bezglavo pljuvanje biće obrisani bez objašnjenja.