Gunđam po kućama!

Gunđam po kućama!

Crno-beli svet, ili doživljaji sa granice

Pitaju me ljudi zbog čega su sve moje pripovetke o snovima, demenciji, izmenjenim stanjima svesti, mentalnim bolestima, odbijanju. Za početak, imam tri koje to nisu. Mmmmda. Ali eto, kao moj nesuđeni muž, izvesni Anton Pavlovič, volim luzere, marginalizovane, borce protiv vetrenjača koje ne vidi niko sem njih. Prema tome, evo još jedne takve priče, bazirane na iskustvima nekoliko različitih ljudi, te nešto fikcije. Na vama je da pogodite o čemu se radi.

Oduvek je znala da je tu, iako je na papirima koje je videla pisalo da je to samo mogućnost. Vadila se na one papire koje joj nikad nisu pokazali, u vreme pre digitalizacije, kad je još moglo da se laže. Kada je prvi put pročitala stranicu na Wikipediji, rekla je: "Čoveče, pa ovo sam ja!" Kad je gledala Girl. Interrupted nije ni primećivala famoznu Angelinu Jolie, ali je saosećala sa Winonom Ryder. I, što je najgore od svega, uvek je branila Anakina Skywalkera, i to ne zbog toga što je Hayden Christensen lep. Au contraire.

Internet je bio i ostao prepun priča o ludim bivšim devojkama i ostrašćenim ubicama. Drugarica joj je rekla da nije dovoljno neuračunljiva, jer ima kočnicu, koliko god ista bila zarđala. Isuviše tašta da svoju ponovno stečenu lepotu naruži nekim sad tamo sečenjem, a i prevelika kukavica, obično bi se smirila posle uništavanja neke šolje, čaše ili rama sa slikom, par udaraca pesnicom u glavu, ili šamara. Rizična vožnja? Nikad, kola su je opuštala. Impulsivni seks? Svašta, seks je samo za ljude koji se vole. Trošenje para? To da. Ponekad do granica koje bi svakom drugom bile čudne. Ha-ha, "granica", što smo vickasti.

Mislim, sva deca se zaleću glavom o vrata kad su mala, je l' tako? I bar jednom razbiju glavom prozor, je l' tako? Sva deca su dobijala batine i bila kontrolisana kao daljinskim upravljačem, je l' tako? Svoj deci je malo falilo da budu nedovoljni 4.50, zbog keca iz vladanja kojim je prećeno kao Damoklovim mačem? Sva deca odlaze u hodnik druge zgrade da bi urlala od tuge, pa izlazi komšija koji hoće da zove policiju zbog "narkomana"...je l' tako?

Dobro. Nije tako. Zadovoljni?

Subota uveče.

Prvi koncert te godine. Ali nešto ne štima. Oseća kao da ne bi trebalo da ide, kao da nekim šestim čulom može da nasluti da neće proći dobro. U prošlosti bi obično ignorisala ovakve šatrosignale i sve bi ispalo kako treba. Dobro, možda je jedan do dva puta došlo do katastrofe, kao na onom rođendanu u šestom razredu osnovne škole posle čega je kažnjena na šest meseci i odnosi sa jednom od najboljih drugarica više nisu bili kao pre.

Ma, koncert kao koncert, zar ne? Oblači se, poziva taksi i za pet minuta je u velikoj sali Doma omladine, u prvom redu. Muzičar koji nastupa sa predgrupom je dobar sa njenom nekada bliskom prijateljicom, osobom bez koje nije mogla pre desetak godina, dok nije shvatila da je ova vrti oko malog prsta, viče na nju i kontroliše više nego što bi to činio nekakav ljubomorni muž.

Čekaj malo, nisi joj rekla da ideš na ovo. Sigurno je mogla da ti obezbedi karte džabalesku.

Ma, niste u dobrim odnosima već više od osam godina. Ne bi ona tebi dala ništa. Sigurno te i dalje vidi kao knjiški primer debelo zakasnelog puberteta.

Ona zna sve i svakoga, ima veze i vezice u muzičkoj industriji.

Ovaj tip joj je bliski prijatelj, a kod zvezde večeri je jednom bila i gošća i nazvao ju je svojom sestrom u bukletu onog albuma.

Ma, slušaj, ona zna da si ovde i svima njima je rekla za tebe. Sad će da te degažiraju. Kad izvadiš Kenona Varvarina, znaće ko si.

Da, tvoja logika ima smisla. Ona je uvek bila protiv tebe i činila sve da se osećaš loše.

I tu je uspela da ubedi sebe u sve to što joj je prolazilo kroz glavu. Približava se bini i pokazuje oba srednja prsta prostoru iza scene. Onda počinje nervozno da se šetka okolo i ponavlja: "Ona mene ne voli, ona mene ne voli, ona mene ne voli!" Na kraju brizne u plač.

Posle desetak minuta takve predstave, prilazi joj rmpalija iz obezbeđenja i saopštava joj da moraju da je udalje sa koncerta i pre nego što je počeo. Za divno čudo, ona se ne opire. Ne pravi (još jednu) scenu. Kad je izašla iz sale, insistira da joj pare budu vraćene. I uspeva u tome. Tetura se na putu kući, iako ništa nije popila. Odlazi u krevet potpuno obučena. Plaši se da će joj se ova sa vezama javiti i pitati zašto je flipnula ptičicu njenim prijateljima. Trza se na svaku Facebook notifikaciju.

Nedelja poslepodne.

Sastaje se sa jednom od najboljih drugarica, u parku u centru grada. Razgovaraju o jučerašnjem danu. Drugarica je strpljiva, iako zna da se naljuti, pogotovo na svoju mlađariju. Nije joj jasno šta se tačno desilo, tj. šta je prouzrokovalo takvu nuklearnu havariju.

Odjednom, razgovor pravi zaokret za 180 stepeni.

I on mene mrzi. Sigurno!

Mrzi me zato što ga eksponiram.

Mrzi me zato što sam žensko. Obožavao bi me da sam muškarac. Posvetio bi mi makar malo pažnje!

Ja moram svima da objasnim da ne želim da ga povredim!

Drugarici iznad glave verovatno stoji oblačić u kome piše: "Niđe veze!", no pokušava da uhvati te konce, jer ova puca po šavovima.

Prekasno. Novi mobilni telefon postaje kolateralna šteta ovog čudnog februarskog vikenda. Nije se razbio, ali je završio sa velikom pukotinom na ekranu. I kao da sve to nije dosta, njoj malo fali da zaurla: "Ni ti me ne voliš!" i da pobegne u nepoznatom pravcu. To joj ne bi bio prvi put, od svojih tinejdžerskih godina zna da "iščezne" u situacijama gde se debelo osramotila - nekad primetno, a nekad neprimetno. Na kraju krajeva, jednom je pobegla i sa venčanja, jer su joj običaji mladine porodice bili "šokantni i isuviše seljački".

Vraća se kući, oseća se kao da lebdi. On je ne voli, to je tvrdila i u decembru kad je pola sata plakala i lupala pesnicama po jastuku, pa onda isekla na komade majicu koju je dizajnirao i ilustrovao. Šalu na stranu što je čovek čudak, što mu je u toku razvod braka, on nju ne voli i on je kriv za sve, dok je ona kriva za njegovo ponašanje prema...pa, svima.

Kreće da piše izjavu o odricanju odgovornosti, koju će potom razglasiti, na sva zvona. Ljudi, naime, moraju da znaju da ona ne želi da ga povredi, iako je sto puta do sad mogao da je ukloni, da mu je zaista smetala. Šta ako on umre, a da joj nikad ne kaže da li je mrzi ili ne? Ima sve faktore rizika da umre u pedesetim, šezdesetim.

Link do odricanja odgovornosti je diskretan, ali vidi se sa svake stranice. Kad joj bude odgovorio drug koji je advokat, uobličiće to da bude onako, profi. Što joj ne odgovara? Nije valjda da nedeljom ne sedi ispred kompjutera? Da nije, možda, ljut?

Jastuk je ponovo natopljen suzama. Ukućani kažu da su krokodilske. Gledaju komediju, cerekaju se, a ona plače dok je ne zaboli glava.

Ponedeljak ujutru.

Sve je u redu. Kao rukom odneto. Briše onu izjavu o odricanju od odgovornosti. Sa žaljenjem posmatra mobilni sa napuklim ekranom. Sunce sija, zečevi su budni, kakoveć. Ima da ode u grad i kupi sebi nešto lepo, onda da se vidi sa drugom drugaricom, možda i da se naždere u McDonaldsu. Ma, život je super. Niko neće saznati za subotu, a što se nedelje tiče...pa što bi je on mrzeo?

Drug advokat se javlja tek uveče. Ona pokušava da mu objasni šta je htela i zašto, te zbog čega to više neće. Dečko se češe po glavi. O čemu se tu uopšte radi? Odakle je došao taj problem, iz kog dela njene podsvesti? Kako je samo uspela da poveže nepovezivo?

Uostalom, zbog čega bi mu išta objašnjavala? Od ovog divnog dana je ostalo još samo par sati, mora da uživa u njima!

Jul iste godine

Opet ona drugarica pred kojom je zamalo uništila mobilni, na čijem je venčanju uspela da padne preko stočića i razbije flašu vina usred kancelarije matičara. Opet ona drugarica čijeg je oca nesvesno uvredila smejući se njegovom imenu, jer nije znala kako se zove, a to je smešno ime.

Ona je ne voli, je l' tako? Nije je dovoljno slušala posle ONOG događaja, nije joj rekla da ide na more. Ako joj sad bude vratila pozajmljenu knjigu, više se nikad neće videti. A rekla joj je, više puta, na šta sumnja, te da mora makar jednom sedmično da je podsete da nisu ljuti na nju, jer će u protivnom misliti da jesu.

Šta će da uradi? Namerno će zaboraviti knjigu, da bi zadržala drugaricu i odložila to napuštanje. Mmmda. Kakav fantastičan plan.

Sve se završava loše. Mnogo loše. Posle napete večeri gde je drugarica više puta povisila ton, dolazi svađa preko više kanala, gde zahteva da joj se vrati knjiga, a ona samo ponavlja kako se plaši. Drugarica gubi živce i posle njenog "nemoj da ti dođem lično tamo", ona odlazi u drugu sobu, leže na pod i počinje da vrišti. Moli ukućane da zovu policiju. Oni pokušavaju da je smire, na šta im se ona otrgne, dohvati makaze i odseče pola svoje kose. Onda nastavlja da vrišti.

Od tog dana nisu progovorile ni reč. Drugarica joj nedostaje, voli je, mrzi je, voli je. Dobila je to što je htela, ostavljena je, baš kako se bojala da će biti.

Mejks prfekt sens.

Septembar sledeće godine

Posle mnogo peripetija, ima u rukama taj papir koji je, izgleda, i želela. U međuvremenu su mnogi pogodili u kom grmu leži zec. Onaj što je budan kad sunce sija, mmmda.

Sedi i čeka. Oko nje svi deluju sedatirano, ili što bi baba rekla, "štrumpirano". Neko zapodene razgovor na temu toga šta im je. Svi saosećaju sa drugima, svi imaju neke svoje muke, neki su i ležali gore, i do dva i po meseca.

Onda dolazi red na nju.

Svi je gledaju belo.

Šaljivdžija sa brkovima se zacereka i onda pita, kroz smeh: "Mala, pa da li radiš na Horgošu ili Batrovcima? Hrvati zadržavaju kamione, Mađari izbeglice. Što ne rešiš to sa carinom? Ha-ha-ha-ha!"

"Stvarno, šta ti tražiš ovde?" pita bakica sa socijalcima na nosu. "To tvoje ne postoji, to je valjda sad moderno! Da budeš jedinstvena, štaveć!"

Sad bi im napravila scenu, zaurlala, rekla im da će se oni, za razliku od nje, opet naći gore, da će ih kljukati svim i svačim, te da će se bar dvoje među njima ubiti, jer su luzeri čija je hemija poremećena, zauvek. A tek ovi što vide džinovske bube i čuju glasove? Ha-ha, hendikepirani za vjeki vjekov!

Onda shvata da bi se, u nekoj drugoj zemlji, svi odmakli za po dva-tri mesta. Možda je bolje što se cerekaju i nemaju pojma.

Pet minuta kasnije ju je sramota što je uopšte i pomislila da ih uvredi.

Pa, njima je gore nego njoj, zar ne? Zar ne?

Posle petominutnog, rutinskog razgovora, odlazi kući. Sve je u redu...do neke sledeće situacije kad će sama sebi jesti džigericu jer je neko mrzi, u šta je sto posto sigurna, bežati od nekoga na koga se izvikala. A ovaj brkajlija sa Batrovcima i Horgošem će videti i boga i đavola, samo da joj dođe na zicer.

Ipak, ovo nije dovoljno dobro za holivudski film. Nema nesmotrenog seksa i pokušaja samoubistva. Nije dobro ni za Vice, nema literalnih dragulja poput "majica mi se zalepila za opuštene sise". O tabloidima da ni ne govorimo, nije se potukla u "Parovima", niti je među tri hiljade osumnjičenih za Jeleninu smrt.

No, ovako to izgleda kod običnih smrtnika.

Kad vam neko zalupi vrata ispred nosa, a pola sata kasnije udara pesnicama o njih i plače, to je to.

Kad neko baci tanjir kroz prozor u po noći, a sutra se naždere sladoleda i cereka se zbog nekog klipa na YouTube, to je to.

Kad je neko ostao bez para do kraja meseca, a zaradio je trostruko više nego vi, to je to.

Sve u svemu, to je to.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Reklamiranje putem komentara, napadi na žene, društvene, seksualne i rodne manjine, kao i bezglavo pljuvanje biće obrisani bez objašnjenja.